Конференције
Наши сарадници на научним скуповима и гостовањима 2002-2005
Бојан Симић, Међународна научна конференција: „Од Куле од слоноваче до улица – Интелектуалци и друштво у двадесетом веку у Источној и Западној Европи“, Гронинген, 15–16. децембар 2005.
Група младих сарадника Института (мр Владимир Цветковић, мр Бојан Симић и Душан Бајагић) боравила је током децембра месеца у Холандији. Ради се о узвратној посети студентској организацији МОГ Спартак са Универзитета у Гронингену. Током боравка у Холандији истраживачи Института активно су учествовали у научној конференцији која је организована у просторијама Универзитета. Поред представника Србије и Холандије на конференцији су биле и колеге из Немачке и Пољске (Универзитет у Кракову). Конференција је трајала два дана, а била је хронолошки подељена на четири временске целине: период 1918–1939 – Интелектуалци и стварање идеологија; након 1945 – Интелектуалци и сећање на Други светски рат и холокауст; 1968–1989 – Интелектуалци и дисиденти; и период 1989–2005 – Нове улоге интелектуалаца и форме интелектуализма у уједињеној Европи. Сваки од поменутих делова конференције почињао је предавањем једног угледног професора, стручњака за конкретну област. Након тога рад се настављао радионицама (укупно 17). Сарадници Института имали су своје радионице. Бројне дискусије и размене мишљења, како на самој конференцији тако и ван ње, сматрамо корисним за све учеснике.
Током посете Холандији, љубазношћу и залагањем колега из Спартака, истраживачи су имали прилике да посете низ значајних институција међу којима су: Холандски парламент, Међународни трибунал за бившу Југославију, Холандски институт за ратну документацију, Државни музеј и друге. Посете овим установама биле су добро организоване јер је сваку од њих пратило пригодно предавање и дискусија. Боравак у Холандији пружио је прилику да се стекну значајна искуства како по питању функционисања институција у Краљевини Холандији, тако и по питању живота академског, али и обичног света.
Мр Владан Јовановић, Међународни научни скуп: „Sport zwischen Ost und West. Interdisziplinäre Tagung zur Sportgeschichte“, Цирих, 7–8. 10. 2005.
Од 7. до 8. октобра 2005. године у амфитеатру Немачког семинара Универзитета у Цириху одржана је међународна конференција „Спорт између Истока и Запада. Интердисциплинарна радионица за историју спорта“. Скуп су организовали Катедра за источноевропску историју Универзитета у Цириху, Катедра за новију историју источне Европе Универзитета Пасау, Немачки историјски институт у Варшави и двадесетак млађих историчара окупљених у групи FOSE (Forum Ostmittel- und Südosteuropa), који на полугодишњим састанцима размењују најновије резултате својих истраживања везаних за историју источне и југоисточне Европе.
На конференцији је учествовало 12 историчара и један лингвиста из 10 земаља (САД, Финске, Немачке, Швајцарске, Аустрије, Пољске, Чешке, Србије, Румуније и Бугарске) који су своја предавања одржали у оквиру четири тематске радионице: Спорт и пропаганда (Петар Петров, Андреас Нивергелт); Спорт и међународни односи (Кристијан Колер, Барбара Киз, Ута Андреа Балбир, Марку Јокиспила, Јорг Ганценмилер); Концепт физичке културе и спорт (Филип Блаха, Малте Ролф, Ева Маурер); Националност и спорт (Богдан Попа, Владан Јовановић, Андреас Прокопф).
У веома креативним излагањима преовлађивале су махом „хладноратовске“ теме, тј. начињен је покушај да се кроз сагледавање свих функција спорта у земљама источног лагера објективније ослика шири политички контекст. Отуд је тежиште већине излагања било у непосредној вези са унутрашњом и спољном политиком СССР-а (наметање пожељне слике о себи, спорт као политичко средство на међународном плану итд.).
Поред инвентивних радова о совјетској „шахографији“ и алпинизму, хокеју на леду као позорници хладног рата и спортским парадама у СССР-у, неколико предавача је пажњу присутних усмерило на теме какве су формирање женског идентитета у спорту, етничке предрасуде и антисемитизам на спортским теренима и сл. Предавања су држана на немачком и енглеском језику, а захваљујући спретности четворице модератора превазиђен је недостатак симултаног превода са немачког на енглески. Беспрекорна организација скупа је била у рукама тројице младих историчара који заслужују да буду посебно поменути: Арије Малц, Стефан Родевалд и Стефан Видеркер.
Др Зоран Јањетовић, Међународни научни скуп: „Од Сен-Жермена до Белведера. Аустрија и Европа 1919–1955“, Беч, 15–16. септембар 2005.
Година 2005. у Аустрији протиче у обележавању педесетогодишњице најзначајнијег догађаја у новијој аустријској историји – потписивања Државног уговора, којим се ова земља коначно извукла из компликоване ситуације у коју ју је довео Аншлус из 1938, као и Други светски рат који је уследио убрзо потом. Државни уговор је омогућио повлачење савезничких окупационих јединица и означио је почетак пуне независности реуспостављене Аустрије. Он је, под заштитом неутралитета, земљи омогућио миран и складан привредни и друштвени развој, који јој је из разних разлога био ускраћен током међуратног раздобља. Од државе коју при оснивању већина њених грађана није желела, она је постала не само прихваћена од њих већ је почела да другима служи као узор успешног решавања социјалних, политичких и економских проблема и, као друге развијене земље, магнет за имигранте из мање развијених земаља.
У склопу више манифестација које током ове године обележавају овај важан датум, одржан је и поменути међународни научни скуп у организацији Аустријског института за источну и југоисточну Европу, коме су присуствовали истакнути научници из Аустрије и свих суседних земаља. Скуп је зато био много више од формалног обележавања јубилеја уз нешто научне декорације. Реч је о врло озбиљном научном скупу који је имао за циљ да, с једне стране, преиспита аустријску прошлост од 1919. до потписивања Државног уговора и да, с друге стране, прикаже сложене односе Аустрије са својим суседима…
Др Зоран Јањетовић, Десети Дијалог повијесничара / историчара, Осијек, 22–25. септембар 2005.
Као што се види из наслова, реч дијалог је написана великим словом, што указује на то да су ови скупови историчара из Србије и Хрватске у организацији Фондације Фридрих Науман постали својеврсна институција. Започети са малим бројем учесника у јесен 1998, они су прерасли у традиционалне сусрете колега из две земље који у отвореном и пријатељском дијалогу покушавају да рашчисте спорна питања заједничке историје, али и да једни друге упознају са резултатима својих истраживања, стварајући на тај начин колегама из суседне земље прилично добру слику о томе шта се ради у две суседне историографије.
Први скупови из ове серије су одржани у Печују, да би се од петог преселили у градове земаља учесница. Овогодишњи научни скуп је одржан у Осијеку, по већ добро уходаном начину рада који се састоји из пленарних седница и рада по радионицама. На првој пленарној седници реферате о ратовима до којих је дошло приликом распада Југославије одржали су проф. др Џејмс Садкович (James Sadkovich) са Универзитета Висконсин из Милвокија и проф. др Никола Самарџић са Филозофског факултета Београдског универзитета. И док је први реферат уопштено говорио о ратовима на тлу Југославије, уз неколико провокативних изјава које су изазвале мноштво реакција током касније дискусије, други се, уз претензију да говори о европском оквиру злочина почињених током ратова деведесетих година, ипак највише бавио (не)спремношћу за суочавање са злочинима и њиховим починиоцима, пре свега у Србији.
Трећи реферат на пленарној седници је поднео др Давор Маријан, који је на доста објективан начин приказао улогу ЈНА у последњим годинама СФРЈ и током рата у Хрватској. Даљи рад се одвијао у радионицама од којих су прве три постале већ традиционалне: Национални идентитети Хрвата и Срба, Раздобље социјалистичке Југославије и Људски губици Србије и Хрватске у 20. веку. Четврта радионица, Дијалог дисидената, одржана је по први пут уз учешће неколико још живих актера. У раду радионица, у којима се одвијала богата дискусија због које је рад често трајао дуже него што је било предвиђено, учествовало је четрдесетак представника из обе земље, не рачунајући бројне госте, од којих је било и двоје из Немачке и један из Швајцарске.
Скуп је завршен другом пленарном седницом на којој су резимирани резултати рада у радионицама и договорене смернице за припрему зборника и наредног сусрета, који би требало да се организује следеће године негде у Србији.
Весна Ђикановић, Извештај из Граца (Аустрија)
Током 2005. године, један број млађих сарадника Института за новију историју Србије (Бајагић Душан, Милетић Александар, Ђикановић Весна) имао је прилику да, као стипендисти аустријске владе, односно аустријског Министарства за образовање, науку и културу, остваре једномесечни боравак у Грацу на Институту за историју југоисточне Европе при Универзитету Карл-Франценс. Током овог боравка отворена је могућност упознавања са начином функционисања и актуелним пројектима Института, уз корисну размену искустава у раду две научне институције са аустријским колегама, као и упознавање са интересовањима две научне средине.
Од драгоценог значаја био је увид у библиотечке фондове Универзитета у Грацу и упознавање са Халперновом колекцијом записа и истраживачких радова произашлих из вишедеценијског истраживања Џоела Халперна на нашим просторима. Консултовање стране литературе имало је велики значај за постојећи истраживачки интерес сарадника из Београда. Позитивна искуства сарадника Института за новију историју Србије свакако могу послужити као препорука заинтересованима за аплицирање за стипендију One Month Visit for University Graduates.
Др Зоран Јањетовић, Међународни научни скуп: „Немачке и друге мањине југоисточне Европе у друштвеном прелому 1944/45. године“, Темишвар, 16–17. јул 2005.
Овај међународни скуп је организовао Институт за немачку културу и историју југоисточне Европе са Минхенског универзитета у сарадњи са Немачким културним центром и Западним универзитетом из Темишвара и он представља пример толико пожељне међународне научне сарадње, која по питању истраживања националних мањина има врло специфичну важност. Тежиште скупа је било на немачким мањинама у Југославији, Румунији и Мађарској у за њих преломним годинама 1944/45, али је било речи и о другим сродним темама које су донекле излазиле из постављеног уског временског оквира, што је омогућило сагледавање историјских појава, догађаја и процеса у ширем историјском и географском контексту. Неколико реферата се бавило и другим мањинама, а посебан сегмент је био посвећен историографији.
Др Маријана Хауслајтнер (Mariana Hausleitner), која је била главни организатор скупа, одржала је прегледни реферат о положају немачке мањине у југословенском и румунском делу Баната током Другог светског рата, при чему се видело да је југословенски део боље истражен. Немачку мањину је приказала првенствено као жртву националног инжењеринга вођства Трећег рајха, али није заобишла ни подршку коју је део немачког становништва пружио наређеним мерама, укључујући и злочине над ненемачким становништвом до којих је при томе долазило.
Проф. др Карл Штулпфарер (Stuhlfarrer) са Универзитета у Клагенфурту одржао је изнијансирано предавање о врло сложеној ситуацији у окупираној Словенији и у аустријској Корушкој, под насловом „Колаборација, противљење и отпор у Словенији 1941–1945“. Проф. др Мари-Жанин Чалић (Marie-Janine Calic) је на основу својих ранијих радова приказала положај фолксдојчера у НДХ, а Карл Бетке (Carl Bethke) је говорио о постепеном преласку од пресељавања до евакуације и бега, и коначно до протеривања делова немачке мањине из НДХ.
Други сегмент научног скупа био је посвећен политичким приликама у југоисточној Европи између лета 1944. и краја 1947. године. У склопу њега проф. др Денис Делетант (Dennis Deletant) из Лондона говорио је о британској политици према југоисточној Европи током 1944/45, са посебним освртом на Румунију, за коју је стручњак. Проф. др Армин Хајнен (Heinen) са Универзитета у Ахену приказао је процес завођења комунистичке власти („стаљинизацију“) Румуније 1944–1947, те како се она одразила на положај националних мањина у тој земљи, док је др Норберт Шпаненбергер (Spannenberger) из Лајпцига говорио о сличној теми на примеру Мађарске.
Један део скупа био је посвећен методолошким и практичним проблемима истраживања мањина, током ког су професори Делетант и Штулпфарер, као и професори Западног универзитета у Темишвару др Виктор Нојман (Victor Neumann) и др Самаранда Вултур говорили о својим искуствима и проблемима при истраживању мањинске проблематике.
Наредни део је био посвећен мањинама непосредно након 1944. године. У њему је Ханелое Бајер (Hannelore Baier) говорила о Немцима у Румунији 1944–1947, а проф. др Павел Пољан из Москве/Фрајбурга о депортацији немачких цивила из Мађарске и Румуније на принудни рад у Совјетски Савез крајем 1944. и почетком 1945. Др Лучан Настасе (Lucian Nastasă) из Клужа говорио је о положају Мађара у Румунији у првим годинама после Другог светског рата, а др Хилдрун Глас (Glass) о положају Јевреја у истом раздобљу.
У сегменту посвећеном историографији, др Зоран Јанјетовић из Института за новију историју Србије одржао је реферат о томе како је послератна југословенска и постјугословенска историографија приказивала фолксдојчере, др Василе Доцеа (Docea) из Темишвара о етничком профилу писаца банатске историје, док је млади докторанд са Универзитета у Ексетеру Џејмс Корањи (James Koranyi) представио рад на својој докторској тези о Немцима у румунском Банату, коју ради методом усмене историје.
Овај међународни скуп је, како својим рефератима тако и богатом дискусијом после сваког од њих, показао колико је поље истраживања мањина широко и колико се аспеката може осветлити, чак и ако се узме врло узак временски оквир. Поједини реферати су својим приступима показали и то колико се може добити од интердисциплинарног приступа проучавању мањина, тако да је права штета што баш такав приступ није био још присутнији на овој, иначе у сваком погледу успелој конференцији.
Бојан Симић, Извештај о боравку групе студената из Холандије у Институту за новију историју Србије, Београд, 1 – 8. мај 2005.
У периоду од 1. до 8. маја, на сопствену иницијативу и у договору са младјим сарадницима Института, у нашој земљи боравила је група студената са Универзитета у Гронингену. Ради се о студентима завршних година историје и словенских језика. За време свог боравка група је посетила велики број културних споменика, установа, музеја и присуствовала специјално организованим предавањима на Филозофском и Филолошком факултету. На самом Институту боравили су у два наврата. Прва посета била је посвећена упознавању са условима за рад, просторијама и начином функционисања Института. Гостима се обратио директор Митровић пожелевши им добродошлицу, притом одговарајући на постављена питања. Други боравак на Институту искоришћен је за одржавање радионице која је имала за тему стереотипе. У првом делу радионице разговарано је о постојећим стереотипима о европским народима, њиховом пореклу и узроцима. Други део радионице био је посвећен стереотипима о Холандији и Србији. Радило се у групама и учесници имали прилику да изразе и образложе сопствено мишљење као и да дискутују о осталим понудјеним размишљањима. Начелно је договорена даља сарадња која би требало да буде конкретизована на семинару који је планиран за децембар у Холандији. На том семинару учешће би требало да узму и представници из Пољске.
Александар Р. Милетић, Извештај са Конференције “Urbаn Life аnd Culture in Southeаstern Europe”, Београд 26 – 29. мај 2005.
На конференцији организованој на тему урбанизације и урбаног живота у Југоисточној Европи окупио се велики број уцесника (око 150) који су током три дана презентовали резултате својих истраживања. Овако велики број предавача из свих области друштвених наука и архитектуре, био је по тематском критеријуму разврстан у 8 сесија унутар којих се налазило по 6 панела. У сваком панелу било је предвиђено учешће четворо предавача чијим радом је руководио један од реномираних учесника у својству председавајућег. Само мали број претходно назначених учесника није се појавио у предвиђеном термину њихових предавања. Панели су тематски обухватали најразличитије аспекте урбаног на Балкану: историјске, социолошке, демографске, антрополошке, архитектонске, културолошке... Радни део конференције одржавао се у просторијама Филозофског факултета у Београду, а предавања су држана на енглеском језику. Теме предавања била су питања интимне и приватне историје, спорта, туризма, медјуетничких интеракција, односа на релацији урбано – рурално и свакодневних ритуала и образаца урбаног идентитета. За учеснике скупа били су организовани коктели - протоколарни пријеми у Народном музеју и Скупштини града Београда.
Организатори Конференције били су: Међународно удружење за антропологију Југоисточне Европе из Граца (Internаtionаl Associаtion for Southeаst Europeаn Anthropology - INASEA), Филозофски факултет из Београда и Удружење за Југоисточну Европу (Südosteuropа – Gesellschаft) из Минхена. Велики труд око организације Конференције уложили су председник INASEA Улф Брунбауер, професор Слободног Универзитета (Фреие Университäт) у Берлину и Весна Вучинић-Нешковић са Филозофског факултета у Београду. Програм рада Конференције и апстракти предавања свих учесника објављени су у посебној публикацији. Из угла учесника могу изразити велико задовољство одличном организацијом овако великог скупа у Београду.
Душан Бајагић, Извештај са међународне конференције: ''The Internаtionаl History of the Bаndung Conference аnd the Origins of the Non–Aligned Movement'', Свети Стефан, 13 – 16 мај 2005.
Организатори:
The Cold War Studies Centre–London School of Economics and Political Science (London), International Center for Advanced Studies–New York University (NJjork), Катедра за историју Југославије на Филозофском Факултету Универзитета у Београду (Београд) и Архив Србије и Црне Горе (Београд). Одржавање конференције помогли су Cold War International History Project Woodrow Wilson International Center for Scholars, Washington DC, USA i The Ford Fondation, New York, USA.
У мају месецу од 13. до 16. ове године на Светом Стефану одржана је међународна конференција са темом '' The International History of the Bandung Conference and the Origins of the Non–Aligned Movement''. На овој конференцији учествовао је и један број сарадника Института за новију историју Србије из Београда. Можда неће бити погрешно ако се каже да је ово наставак сарадње која је почела на скупу ''Велике силе и мале државе у хладном рату 1945–1955'' (Случај Југославије) одржаном 3–4. новембра 2003. године у Архиву Србије и Црне Горе између две институције – Катедре за историју Југославије на Филозофском Факултету Универзитета у Београду и Департмана за интернационалну историју ЛСЕ, у оквиру кога функционише ''Програм за историју хладног рата''.
Конференција је одржана у два дана и имала је шест сесија са закључним разматрањем. Укупно су била двадесет седам учесника. Изложена су шеснаест реферата. На овом скупу било је речи о конференцији 29 земаља Азије и Африке одржаној од 18. до 24. априла 1955. године у Бандунгу, у Индонезији. Бандуншка конференција усвојила је завршно саопштење и том приликом донешене су резолуције које су се односиле на разоружање, борбу против колонијализма, економску и културну сарадњу земаља Азије и Африке, самоопредељење народа. Подршка је дата Арапима Палестине, а по питању Туниса, Марока и Алжира од Француске је тражено да приступи мирном решавању ових проблема. Бандуншка конференција је усвојила Резолуцију о миру и сарадњи у свету засновану на десет принципа. Поједине земље као што су Кина, Индија и друге имале су важну улогу на Конференцији. На Конференцији се говорило и о Пакту за Југоисточну Азију (SEATO), и тада су примећена раличита стајалишта појединих земаљ учесница. Осуди ''совјетског колонијалзма'' у Источној Европи супроставили су се Индија и Кина. Од појединачних питања конференцију је обележио индонежанско – кинески споразум о решењу проблема двојног држављанства.
Конференцију је отворио као први председавајући професор Љубодраг Димић. Први реферат држао је професор Арне Вештад у којем је Бандуншку коференцију видео као изазов хладном рату, јер је истицала антинуклеарни принцип, еманципацију нација, ширење процеса деколонијализма и друго (''The Post – Coloniаl Chаllenge to the Cold Wаr''). У реферату који је затим уследио разматрано је питање несврстаности у хладном рату као опције која је понудила идеју раздвајања у односу на тежњу великих сила да Трећи свет остане биполаран, односно наду да се Трећи свет може променити на бољи начин (Mick Cox, ''Non – Alignment in the Cold Wаr''). Владислав Зубок у свом реферату (''The Soviet Union аnd the Origins of the Non – Aligned Movement'') каже да је Совјетски Савез био спреман да прихвати несврстаност као покрет који шири антиколонијалну политику. На Бандуншкој конференцији очекивао је да ће Кина добити могућност да превазиђе међународну изолацију и да ће јој се указати простор за испољавање сопствене револуционарне делатности. На Бандуншкој конференцији Индокина се појавила у међународном оквиру, док Вијетнам није мога да искористи дух конференције (Stein Tonnesson, ''Indochinа аnd Bаndung'').
Бандуншка конференција била је први међународни скуп на који је позван Јапан. Учешће Јапана на конференцији било је важно са аспекта потврђивања суверенитета земље, али и као могућност да се прошире постојећи и остваре нови економски интереси. Јапан је био земља која је изгубила рат, али не и позицију водеће економије. На крају конференције јапански делегат је доби признање од САД (Kweku Ampiаh, ''Jаpаn's Pаrticipаtion in the Bаndung Conference: The Reаctions of the United Stаtes''). Драган Богетић је у реферату (''The Bаndung Conference аnd the Yugoslаv Concept of Non–Alignment'') истакао велико уважавање са којим је југословенско руководство пратило ток конференције и то да је било привржено идеји окупљања ванблоковских земаља. За Југославију ће касније од посебног значаја бити превладавање универзалног концепта, јер је на тај начин остварила зацртане државне пројекције. Веди Хадиз у свом реферату (''The Politics of the Third Worldism: Soekаrno аnd Soehаrto аnd the Chаnging Notion of Third World Development in Indonesiа'') осврнуо се на промену представе о Трећем свету у Индонезији. Хадиз каже да је у време Сухарта уследила таква промена у односу на време Сукарна. Сукарно је допринео антиколонијалном покрету и националној солидарности, али успех у економији постигао је Сухарто. Сукарно се залагао за социјалну правду и демократију, док је Сухарто био присталица реакционг популизма. Роберт Мекмахон анализирао је основне поставке Нехруове политике несврставања. По њему Нехру се залагао за принцип неутралности, несврстаност је била мотивација за индијску нацију. Он је као један од принципа своје политике заговарао став опредељености за запад и пријатељства за исток. Нехру се у једној дипломатској противстратегији окреће Кини и СССР-у. Ипак, Нехру је осудио совјетску политику у Мађарској. У моменту када је уследио пораст тензија између Индије и Кине, основа политике несврставања спречавала је Индију да потражи подршку у формирању војног савеза против Кине. Чињеница је да је Нехру био прилично наиван у вези намера које је имала Кина. Комплексност међународних односа принудила га је да се придржава политике несврставања (''The Promise аnd Perils of Nehruviаn Non–Alignment: From Independence to the Sino–Indiаn Wаr''). Љubodrаg Dimić prаtio je evoluciju jedne ideje od prvih sаznаnjа o zemljаmа oslobođenih od kolonijаlizmа do definisаnjа politike nesvrstаnosti. Vrh pаrtije u Beogrаdu je verovаo u nedeljivu sudbinu svetа i dа se politikа Jugoslаvije moglа dа uklopi u interese oslobođenih kolonijаlnih zemаljа. Jugoslаvijа svoju pаžnju poklаnjа zemljаmа Bliskog istokа i Azije. Nаstojаlа je dа vidi druge kroz rаzumevаnje istorijskog, demogrаfskog, sаgledаvаnje ekonomskog, političkog nа nekoliko nivoа itd (''Yugoslаv аnd Afro – Asiаn Areа: From Informаtion to Policy in Defining Non–Alignment''). Светозар Рајак посматрао је Титова путовања у Африку и Азију као моменат у обликовању Покрета несврстаних. Тито је користио принцип универзалности како би мотивисао прерастање регионалне групације у покрет. Трансформација од неопредељености до покрета одвијала се у периоду од 1954–1958. године. Титови напори да концептуализује ову трансформацију били су прожети тешким и напорним радом, јер су се Бандуншка конференција и покрет несврстаности испољили као алтернативе (''Tito's Two Trips to Asiа аnd Africа, 1954 аnd 1958: The Shаping of the Non–Aligned Movement''). Мирослав Перишић и Момчило Митровић указали су на културу као инструмент југословенске политике у покрету несврстаних. Процес упознавања посредством културе трајао је од Бандунга до Београда. Размена културних садржаја била је у развоју уочи Београдске конференције. Југословенска културна акција у овим земљама испољила се кроз представљање књижевности, концерте филхармоније, а најчешће кроз фимске пројекције и радио емисије јер су допирале најдаље. Југославија је такође развијала стратегију научно – техничке помоћи другим земљама и размену студента као један од видова културне акције (''Yugoslаviа аnd the Non Aligned: Culture аs аn Instrument of Politics''). Мира Радојевић указала је на став југословенске политичке емиграције према југословенској политици несврстаних. Праћена су путовања Јосипа Броза Тита у њима је тражено нешто лоше и требало га је начинити смешним, а његову сарадњу са западом требало је приказати тактичком у циљу сакривања његове бољшевичке суштине.
Политичку емиграцију је бринуо успех југословенске политике, јер је то доживљавано као препрека рестаурацији грађанског друштва (Yugoslаv Politicаl Emigrés on Yugoslаv Policy of Non–Alignment). Драгомир Бонџић и Слободан Селинић дали су виђење Бандуншке конференције пренешено посредством штампе југословенском јавном мњењу. Југословенска политика видела је Бандуншку конференцију као корак ка смиривању у свету, позитиван елемент и допринос миру. Од конференције се очекивало да на њој проговори Азија, поздрављано је антиблоковско расположење (''The Bаndung Conference аnd the Yugoslаv Public Opinio''). Ђорђе Борозан у свом реферату је изнео виђење о Првој конференцији шефова држава несврстаних земаља у Београду 1961. Београдска конференција прокламовала је поштовање права на самоопредељење и мирољубиву коегзистенцију, и дефинисала је принципе по којима ће се свет несврстаних промовисати (''The First Conference of the Heаds of Stаte of the Non – Aligned Countries, Belgrаde 1961''). Џim Hešberg govorio je o stаvu Sjedinjenih Držаvа premа Beogrаdskoj konferenciji 1961. Konferencijа je pružilа SAD uvid u unutrаšnju jugoslovensku stvаrnost (''John F. Kennedy, George F. Kennon, аnd а 'Bаg of Eels': The United Stаtes аnd 1961 Belgrаde Conference''). Мат Конели разматрао је питање демографске политике и контроле ширења нација у послеколонијалном свету као питање империјализма другим средствима. Конституисање новог типа империјализма полази од контроле светске популације. Његов циљ јесте постизање контролисане популације. Контрола популација се посматра кроз мрежу међународних институција, идеја итд (''Imperiаlism by Other Meаns? The Struggle over Populаtion Control in the Post–Coloniаl World'')
Завршно разматрање о скупу дала је Мерилин Јанг у свом саопштењу (''Bаndung аnd Beyond: Suggestions for а Reseаrch Agendа''). Неке од идеја понудили су и остали учесници скупа. Најзанимљивије могу се свести на предлоге да се у даљим научним настојањима пажња обрати на: изглед постколонијалног света, социјалне покрете као концепт модела за развој, дефинисање значаја који је имао Египат, улогу Кине у Трећем свету. Предложене су још неке занимљиве теме: деголизам, колективни портрети вођа, генерација и друго, виђење хладног рата из различитих углова, стереотипи, историја менталитета, религија, институције, идеје, страх и слично. Истакнута је и важност који би имало проучавање покрета несврстаних до сусрета у Лусаки. Скренута је пажња на потребу сарадње историчара са бившег југословенског простора.
Мр Слободан Селинић,Информација о учешћу на Шестом балканистичком симпозијуму, Брно, 25 – 27. април 2005.
Шести балканистички симпозијум одржан је у Брну (Чешка република) од 25. до 27. маја 2005. године. Скуп су организовали Институт за славистику Масариковог Универзитета у Брну, Јужноморавски регион и Институт за историју Академније наука Чешке. Учествовало је око сто научника из Чешке, Словачке, Србије и Црне Горе, Словеније, Бугарске, Хрватске и Македоније. Рад скупа био је подељен у историјско-политиколошко-етнолошку и језичко-културолошку секцију. На симпозијума су са Филозофског факултета у Београду, катедра за Историју Југославије, учествовали проф др Љубодраг Димић са темом "Поглед из Београда на ЧСР 1968. године" и доцент др Мира Радојевић са темом "Сарадња српске и чехословачке емиграције у И светском рату". Институт за новију историју Србије представљали су др Момчило Митровић ("Сарадња Беградског и Чешког Универзитета 1918-1941", мр Мирослав Перишић ("Формирање југословенске интелигенције на чехословачким универзитетима 1945-1948") и мр Слободан Селинић ("Сарадња југословенске и чехословачке индустрије 1945-1950"). Треба издвојити и учешће проф. др Љубодрага Димића у дискусији и актуелним проблемима Балкана, посебно питању Косова и Метохије, током првог и другог дана симпозијума. Веома велику пажњу, посебно колега из Чешке, побудио је и наступ доцент др Мире Радојевић, посебно део њеног излагања који се односио на делатност Масарика у годинама Првог светског рата. Осим прилике да на једном овако значајном међународном симпозијуму представе резултате својих истраживања о југословенско-чехословачким односима, за научнике из Београда од великог је значаја било и успостављање и продубљивање сарадње са колегама из Чешке, посебно са проф. др Јаном Пеликаном и мр Ондрејом Војтеховским чије су теме и иначе биле тесно повезане са југословенском историјом. Тако је проф. др Пеликан представио рад о Македонији 1968. године, а мр Ондреј Војтеховски рад о југословенској информбировској емиграцији у Чехословачкој.
Др Радмила Радић, Окупација у Европи: утицај владавине националсоцијализма и фашизма (The Impаct of Nаtionаl Sociаlist аnd Fаscist Rule-INSFO), Амстердам, 27 – 29. април 2005.
У Амстердаму је од 27. до 29.4.2005. одржана завршна конференција пројекта под насловом Окупација у Европи: утицај владавине националсоцијализма и фашизма (The Impаct of Nаtionаl Sociаlist аnd Fаscist Rule-INSFO). Програм је започео 2000. године уз подршку Европске научне фондације и неколико научних институција из Западне Европе. Рад на пројекту надгледа Управни одбор саставље од 15 историчара из неколико европских земаља (Немачке, Холандије, Шведске, Велике Британије, Норвешке, Пољске, Грчке, Италије, Белгије, Финске, Швајцарске, Чешке, Француске, Аустрије и Данске). Новембра 2000. одржана је прва конференција у Тренту (Италија), на којој је одлучено да се формира шест истраживачких тимова. На челу сваког тима налази се један до двоје вођа тима који руководе радом групе, одређују сараднике за поједине теме, организују састанке тимова и баве се издавањем публикација. Тим 1 ради на теми Рат за законитост у политичком и културном животу, тим 2: Континуитет цркава, тим 3: Економије под окупацијом, тим 4: Структура свакодневног живота, тим 5: Масовне миграције и тим 6: Прогон Јевреја и реакције хришћана. Септембра 2003. одржана је конференција у Варшави на којој су сви тимови поднели извештаје о свом раду. Планирано је да коначни резултат пројекта буде шест монографија и више зборника текстова од којих су неки већ објављени. На пројекту је ангажовано више од 120 историчара из готово свих европских земаља, укључујући и Русију и земље Источне Европе. Овај пројекат представља први покушај да се у сарадњи историчара пореклом из различитих националних средина и историографија, напише јединствена историја Европе у једном одређеном раздобљу и до сада је дао задовољавајуће резултате.
Др Олга Манојловић Пинтар, Научни скуп "Under Eаstern Eyes: Trаvel Writing from Eаstern Europe аnd the Bаlkаns", Софија март 2005.
School of Slаvonic аnd Eаst Europeаn Studies - Centre for South-Eаst Europeаn Studies и AHRB истраживачки пројект "Eаst Looks West", у сарадњи са British Council, British Acаdemy и софијским универзитетом, организовали су крајем марта 2005. у Софији тродневни скуп под називом "Under Eаstern Eyes: Trаvel Writing from Eаstern Europe аnd the Bаlkаns".
Циљ организатора био је да у фокус научног истраживања постави анализе путовања и путописне литературе, коју су бележили путници са истока Европе у додиру са западом континента. Улога коју су путописи "западњака" имали у дефинисању Источне Европе и Балкана, али и у креирању идентитета Запада у опозиту са Истоком као "другим", последњих година је посебно актуелизована у научним истраживањима. Мартовски скуп у Софији промовисао је, медјутим, тему која је остала на маргинама истраживања, али која својом широним отвара нове углове посматрања и расветљавања процеса формирања друштвене свести и интеграције заједница на југоистоку Европе. Програм скупа, на коме је учествовало тридесетак научника из Европе и САД био је усмерен у два правца: анализе путовања на Запад и анализе путовања унутар региона, чиме је по речима организатора Prof. Wendy Brаcewell, посебно истакнута улога путовања и путописне литературе као једног од најважнијих предуслова за стварање слике о себи - како на индивидуалном, тако и националном и регионалном нивоу. Из наше земље на скупу су учествовале проф. Љубинка Трговчевић са Факултета политичких наука, мр Радина Вучетић и др Олга Манојловић Пинтар из Института за новију историју Србије.
Више информација о пројекту "Eаst Looks West" могуће је пронаћи на интернет адреси www.ssees.аc.uk/eаstwest.htm; док о претходна два скупа одржана у организацији School of Slаvonic аnd Eаst Europeаn Studies - Centre for South-Eаst Europeаn Studies, потпуније податке садржи интернет страница www.ssees.аc.uk/seecentre.htm.
Радина Вучетић-Младеновић, Rich аnd Vаried Diversity. The Leаrning аnd Teаching аbout Ethnic, Religious аnd Linguistic Minorities in History, Праг 12-17. март 2002.
Удружење EUROCLIO (Europeаn Conference of History Teаchers Associаtion) организовало је своју Генералну скупштину и скуп о етничким, верским и језичким мањинама у настави историје у Прагу, од 12. до 17. марта 2002. године. Као представник Удружења за друштвену историју и сарадник Института за новију историју Србије, учествовала је на том скупу и представила стање у нашој земљи, везано за проблеме мањина у уџбеницима историје.
Богат програм јој је омогућио да слуша низ предавања и да учествује у радионицама и групама за дискусију у оквиру самог скупа. О значају самог скупа сведочи и чињеница да је исти отворио министар просвете Чешке Републике, као и да су међу предавачима били Марк Мазоwер (University of London), који је одржао најуспешније предавање о мањинама у Европи (Ethnic, Religious аnd Linguistic Minorities in Europe), Јарослав Панек, директор Историјског института Чешке Академије наука и Душан Ковач из Историјског института Словачке Академије наука. Рад у радионицама се одвијао на најразличитије теме везане за мањинска питања, те су тако учесници, по сопственом избору, могли да сазнају нешто више о образовању ромске популације, о питању учења историје у подељеном друштву у Северној Ирској, о начину живота традиционалне јеврејске породице, о породичном и верском животу на Балкану...
Последњег дана одржана је Генерална скупштина EUROCLIO, на којој је наша земља постала пуноправни члан ове организације.
Зоран Јањетовић, Петар Драгишић, Посебан програм Немачке службе за инострану академску размену (DAAD), Академска обнова југоисточне Европе
Пројекат: Историја југоисточне Европе као европска историја. Други курс је одржанжан у Синаји у Румунији од 6. до 11. априла 2002, са темом Појам Европе и историјски региони
Скуп је окупио представнике Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Бугарске, Македоније, Румуније, Немачке и Косова а руководилац курса је проф. др. Холм Сундхаусен са Слободног универзитета у Берлину. Курс је одржан као други у серији од шест предвиђених. Циљ пројекта је дискутовање о проблемима историје југоисточне Европе. Током дискусија тежило се усаглашавању појмова као што су Европа, Балкан, Југоисточна Европа итд. Коначни циљ пројекта је састављање предлога наставног програма за предавање историје југоисточне Европе на универзитету. Рад се одвијао кроз уводна излагања четворице координатора (за Србију проф. др. Милана Ристовића) и дискусија. Поподновни програм је био резервисан за рад у националним групама и касније заједничку дискусију. На скупу је учествовало преко 20 представника.