Директори института
Миле Бјелајац, 2015-2025
Рођен је 14. априла 1955. године у Београду. Средњу школу завршио је 1973. године у Гимназији у Загребу, а 1977. године дипломирао је на Факултету политичких наука Универзитета у Загребу. Магистарску тезу одбранио је 1986. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на Оделењу за историју, са темом „Војска Краљевине СХС 1918–1921“. Докторску дисертацију одбранио је 1992. године на истом факултету, на Оделењу за историју, са темом „Војска Краљевине Југославије 1929–1935“. Професионално искуство започео је у периоду од 1979. до 1983. године у часопису „Наше теме“ у Загребу. Од 1983. до 1986. године радио је у Центру за теорију „Др. Владимир Бакарић“ и Истраживачком центру „Едвард Кардељ“ у Београду, а од 1987. године запослен је у Институту за новију историју Србије. Његова истраживачка интересовања обухватају историју војно-цивилних односа, историју распада СФРЈ, проблеме писања историје Југославије, као и компаративну историју Југоисточне Европе.
.
Момчило Митровић, 2002-2015
Рођен 1948. у Великом Набрђу код Ђакова. Гимназију завршио у Ђакову. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду – група за општу и националну историју, 1972. године. Магистрирао 1976. а докторирао 1986. на истом факултету. Од 1972. до 1981. радио је у Историјском музеју Србије, а затим од 1981. у Институту за новију историју Србије. Био је главни и одговорни уредник часописа Токови од 1989. до 1992. године, а од 1998. уредник едиције „Монографија” Института за новију историју Србије. Научни саветник је од 1998. Бави се историјом друштва у Србији после Другог светског рата. До сада је објавио шест монографија, 11 свезака грађе, око 70 расправа, студија и чланака, учествовао на међународним скуповима (Праг, Варшава, Москва...), одржао велики број предавања у земљи и иностранству (Грчка, Бугарска, Пољска) и учествовао у раду више округлих столова. У два мандата био је члан Управног одбора Института, члан је Научног већа и неколико комисија.
Жарко Јовановић, 1994-2002
Рођен је 1936. у Ваљевској Каменици. Основну школу завршио је у селима Причевићу и Мајиновићу, Нижу гимназију у Ваљевској Каменици, а Вишу гимназију у Ваљеву. Филозофско-историјски факултет – група историја, завршио је у Београду 1962. Од 1963. године, ради Заводу за прикупљање и обраду докумената из историје радничког покрета Србије у Београду, а од 1965. у Институту за историју радничког покрета Србије. Јануара 1969. магистрирао, а октобра 1975. докторирао. Бавио се истраживањем проблема сељаштва до Првог светског рата и у међуратном периоду, историјом Србије у Првом и Другом светском рату. Проучавао је и културно-уметничке активности радника у Србији и Југославији, студентски покрет на Београдском универзитету, организовање синдикалног покрета у Србији, стварање и развој нове власти у Србији у периоду Другог светског рата. Учествовао на више од 30 научних скупова у земљи и иностранству, као и на четири конгреса историчара Југославије. Више година је био председник Научног већа Института, председник Збора радника, председник Програмског савета Архива Србије, председник Комисије за избор у звања архивиста Србије, члан Управног одбора Института за савремену историју, руководилац Научног пројекта Института за новију историју Србије, члан Комисије Министарства за науку Србије за избор у научна звања.
Десанка Пешић, 1983-1991
Рођена је 1927. у Метовници код Зајечара у породици службеника на железници. Гимназију је завршила у Врњачкој Бањи. Дипломирала је на Филозофском факулету у Београду, на групи за филозофију, 1955. године. Магистрирала је 1969, а докторску тезу "Југословенски комунисти и национално питање 1919–1935." одбранила је 1981. на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду. Од 1955. радила је у Историјском архиву ЦК СКС. У новембру 1983. године изабрана за директора Института за историју радничког покрета Србије и на том месту је остала до одласка у пензију 1991. За њеног мандата Институт је покренуо рад на потпројекту Грађанско друштво у Србији између два светска рата и примио један број млађих сарадника који су се бавили истраживањем нових тематских области као што су политичке странке, економска проблематика, војска и др. Сматрала је да само мултидисциплинарни приступ истраживању прошлости може да донесе резултат и због тога се залагала да се у Институт примају млади стручњаци различитих професионалних профила а не само историчари. У сарадњи са колегама из Института, али и са Катедром за историју Југославије и Катедром за историју новог века, успела је да промени тематску оријентацију Института, што је касније резултирало и променом његовог имена у Институт за новију историју Србије. Преминула је 22. марта 2007. у Београду.
.
Јован Дубовац, 1970-1983, 1991-1993
Рођен је 1931. у селу Велика Река код Вучитрна. Гимназију је завршио у Београду 1951. Дипломирао је 1955. на Филозофском факултету у Београду – група за историју. Докторирао је на истом факултету 1969. Био је наставник Гимназије у Лиштици (1955–1957) и Мостару (1957–1960). Од 1960. радио је у Институту за историју радничког покрета Србије. Од 1970. до 1983. и од 1991. до 1993. био је директор Института. У Институту за новију историју Србије радио је до 1993. године. Проучавао је историју привреде Србије у 19. и 20. веку, раднички покрет и социјалистичку мисао у другој половини 19. и првој половини 20. века. Истраживао је у Бечу, Хајделбергу, Паризу, Амстердаму, Загребу, Љубљани и Сарајеву. Умро је у Београду 1993.
Богумил Храбак, 1967-1968
Рођен је 1927. у Зрењанину. Основну и средњу школу завршио је у Зрењанину и Сенти. Дипломирао је на Филозофском факултету – група за историју, у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Сарајеву 1957. Био је библиотекар (1948–1951) и асистент на Филозофском факултету у Београду (1951–1957), научни сарадник у Војноисторијском институту ЈНА (1957/58) и Институту друштвених наука (1957–1965), а затим професор на Филозофском факултету у Приштини (1965–1979). Био је директор Института за историју радничког покрета Србије од 1967. до 1968. Од краја 1979. до пензионисања 1993. радио је као професор на Филозофском факултету у Новом Саду. После пензионисања хонорарно је предавао на Филозофском факултету у Никшићу (1995–1999) и Бања Луци (1994–2001). Године 2007. основао је Фонд за публиковање докторских дисертација у Новом Саду и сличан фонд за објављивање и магистарских радова у Бања Луци. Био је уредник више југословенских часописа. Од маја 1978. редовни је члан Академије наука и уметности Косова и Метохије. До јуна 2007. објавио је 617 радова.
Слободан Босиљчић, 1963-1967
Рођен је 1921. на Илиџи код Сарајева. Гимназију је завршио у Сарајеву. Учесник је НОР-а и носилац партизанске споменице 1941. Од 1945. до 1987. био је новинар Политике и Радио Београда, у коме је био главни уредник; друштвено-политички радник у републичким органима СКОЈ-а и Савеза комуниста Србије, ССРН Србије и СУБНОР-а, у спортским руководствима Србије, члан Извршног већа Србије – републички секретар за информације. Од 1963. до 1967. био је директор Института за историју радничког покрета Србије. Објавио је 1.236 различитих радова (чланци, белешке, саопштења итд.). До 1963. био је аутор или коаутор осам књига историјске публицистике, за време рада у Институту написао је још четири књиге, а од 1967. до половине 2008. још 17 књига. Највише је проучавао раднички покрет Србије и Народноослободилачку борбу у Тимочкој крајини.
Едиб Хасанагић, 1953-1963
Рођен је 1914. у Прибоју. Завршио је Правни факултет и Институт друштвених наука у Београду. Учесник је НОР-а од 1943. до 1945. Био је секретар Општинског одбора народне власти, члан Извршног одбора ЗАВНОС-а, председник Окружног народног одбора и члан Окружног комитета СКС у Новом Пазару. Од 1945. био је заменик председника Комитета за научне установе Универзитета и високе школе, помоћник министра правосуђа, предавач на Институту друштвених наука, секретар Комисије за организацију народне власти ЦК СКС, председник Комисије за историју ЦК СКС, уредник Братства, Архивског прегледа, Архивског алманаха, Архивиста и директор Завода за прикупљање и обраду докумената о развоју радничког покрета Србије од 1953. до 1963. Проучавао је историју радничког покрета, социјалистичку револуцију и теме из архивистике и музеологије.