Историјат

Институт за новију историју Србије је настајао током другог временског периода, непрекидном трансформацијом једне институције у другу. Смисао тог развоја је био да је он од документационо-архивистичке установе полако израстао у научну институцију.

Почео је јануара 1949. године као велико Историјско одељење ЦК КП Србије документационо-архивистичког типа, да би већ следеће године проширио своју делатност на обраду историје КП за период 1929-1941. године. Априла 1952. године Историјско одељење ЦК КП Србије прерасло је у Комисију за историју ЦК КП Србије. Тиме је промењен, заправо проширен, садржај рада и структура запослених. Границе истраживања историје радничког покрета су померене на 19. век, затим на историју српског социјалдемократског покрета до Првог светског рата и историју радничког покрета од 1919. до 1941. године; укључене су и теме из народноослободилачког покрета. Од јула 1954. године, Комисија за историју је била трансформисана у Историјски архив ЦК КП Србије. Првог јануара 1959. године Историјски архив се издвојио из састава ЦК КП Србије и формиран је Завод за прикупљање и обраду докумената о развоју радничког покрета у Србији, као самостална установа, задржавши углавном карактер архивске установе, но уједно преузевши неке научне послове, као што је израда монографије за вишетомну историју СКЈ. Године 1965. Завод је регистрован у Окружном суду у Београду под називом Институт за историју радничког покрета - Београд.

Период од 1965. године, када је Завод преименован у Институт за историју радничког покрета Србије, али као установа која се бави "културном делатношћу", до 1979. године када му је признат статус научне установе, био је плодотворан.

Већ 1966. године почео је да се остварује договор о сарадњи историјских института Војводине и Косова и овог Института, да се врше припреме за издавање заједничког зборника радова који је добио име "Токови револуције". Зборник, као заједничка публикација, излазио је до 1973. године. Од тада су "Токови револуције" излазили једампут годишње као самостално издање Института, у коме су објављивани радови његових и спољних сарадника.

Почев од 1970. када се молби Института изашло у сусрет, рад на четири пројекта (у ствари потпројекта) из оквира општег пројекта Историја српског народа (1. Социјалистички раднички покрет у Србији до 1918. године, 2. КПЈ и раднички покрет у Србији између два светска рата, 3. НОР и револуција у Србији и 4. Социјалистичка изградња Србије) финансирала је Републичка заједница науке Србије.

Институт је успео да, водећи непрестано рачуна о усавршавању својих људи, испуни последњи услов који је постављао Закон о научним делатностима, да има стално запослених 10 доктора наука. Тако је 25. априла 1979. године, решењем Извршног одбора Скупштине Републичке заједнице науке Србије, и формално призант за научну установу. Септембра 1979. године Институт је уписан у Регистар научних организација код Републичког Секретаријата за образовање и науку СР Србије.

Почетком 80-тих година у Институту је, на миран и дискретан али уједно и одлучан начин, почео да се одвија ланац промена, који је на крају резултирао потпуно новим садржајем и изгледом Института. Од почетка до краја 80-тих година примљено је преко 10 асистената-приправника који су у потпуности, на нов, модеран и ефикасан начин реализовали своје научне каријере у Институту и данас представљају његову доминантну генерацију. Са њима је у Институт ушао низ нових тема, обликованих и реализованих у блиској сарадњи са Одељењем за историју Филозофског факултета у Београду. Већина магистарских и докторских теза одбрањена је на најуспешнији начин на истом факултету. Оне су представљале нови корпус тема и садржаја Института на коме је створена потреба за новим потпројектом о Србији између два светска рата, односно у двадесетом веку, њеној социо-економској и политичкој историји, која би методолошки и у општем теоријском смислу била део токова у европској и светској историографији. Републичка заједница науке Србије је дала сагласност и тај потпројекат је заузео своје место у општем пројекту Института, оријентишући се у почетку на четири основна тематска круга: политичке странке, истраживање села са социо-економског, политичког и културолошког аспекта, војску и цркву. Нова програмска оријентација Института са новим људима добила је тако конкретно обличје. Уз непрекидну сарадњу са колегама са Филозофског Факултета, тематски кругови су проширивани и оплемењивани, уз успоренији прилив нових асистената-приправника. Тако је Институт био ангажован на реализацији генералног пројекта "Историја Србије и Српског народа", који је подељен у три подпројекта. 1. Друштво Србије између два светска рата; 2. Србија у Другом светском рату; 3. Послератни развој Србије.

Почетком 90-тих година једна од великих последица овог заокрета била је потпуна промена концепције уређења зборника радова, односно часописа Института, и његов успон до водећих часописа за историју 20. века у нас под именом "Токови историје".

Октобра 1992. године Институт је преименован у Институт за новију историју Србије.

Током више од пола века свог постојања, ова научна установа имала је богату продукцију. Написано је и објављено: 23 књиге зборника радова "Токови револуције", 2 књиге часописа "Токови" и 54 књига часописа "Токови историје", укупно 79 књига, 120 монографија, једна библиографија; 12 издања зборника грађе и 16 књига тематских зборника.

Сарадници Института су поред своје основне делатности реализоване кроз горе наведене публикације, учествовали у раду низа научних скупова, трибина, округлих столова, одржали бројна предавања и имали бројна јавна иступања на медијима, у емисијама научног и културног садржаја.

Тенденције које су дошле до изражаја почетком 80-тих година, са уласком нових људи и нових историографских садржаја у Институт, које су даље неговане и развијане кроз нове теме, пре свега социјалне историје, дале су велики резултат, обликовале једну нову, модерну научну установу, попут сличних у свету.