У част Шемјакиновим српским темама

Међународна научна конференција у част руског историчара и великог познаваоца Србије и српског народа Андреја Леонидовича Шемјакина, одржана је у петак у просторијама Института за новију историју Србије у Београду. Научници из Србије и Русије окупили су се да би заједно овом приликом одали почаст колеги, који је преминуо 2018. године.

Отворено и без сујете

Директор Института Миле Бјелајац први се обратио присутнима, рекавши да је Шемјакин био први руски историчар кога је блиско упознао.
„Као да смо се знали годинама, а тек смо се били срели. Отворено и без сујете, имао је повремене сугестије и неке чињеничне корекције. Био је одомаћен у нашој средини. Најчешће сам га затицао у просторијама Института за савремену историју, затим на факултету – посебно код колеге Мирослава Јовановића. Пуно приче, али и традиционалног наздрављања. Био је то начин опуштања у тешким годинама, које су оба народа преживљавала“, истакао је Бјелајац, назначивши да га радује што је било тако, „сада када га физички нема, док су парчићи његовог духа трајно међу нама“.

Његовим одласком највише су изгубили његови најближи, додао је Бјелајац, изгубила је руска наука о Балкану, његов Институт за словенске студије:
„Али изгубили смо и ми, његове колеге и пријатељи из Србије.“

Директор Института за Славистику Руске академије наука (РАН) Константин Владимирович Никифоров (који је радио и као експерт у Кремљу и писао говоре за некадашњег председника Бориса Јељцина), такође се пред српским и руским колегама присетио детаља блиске сарадње са Шемјакином. Никифоров је познати руски стручњак за Балкан, а овом приликом је истакао изузетну приврженост Андреја Шемјакина Србији.

Пажљив према пријатељима

Реномирана српска историчарка Латинка Перовић такође се присетила своје сарадње са руским колегом.
„За Андреја Шемјакина ме везују дугогодишње пријатељске везе, али и дуга и плодна сарадња. Упознала сам га већ по његовом доласку у Београд, на почетку осамдесетих година 20. века“, каже она, назначивши да је то био његов први одлазак у иностранство.
Како објашњава, за руске историчаре који су одлазили на студијски боравак у неку од земаља, постојала су два услова. Један је био да добро влада језиком земље у коју долази и чију ће историју проучавати, а „Андреј Шемјакин је заиста дошао са веома солидним знањем српског језика, који је током година марљиво усавршавао“. Други услов био је да историчар не упознаје историју земље у коју долази само из архива и библиотека, него да добро упозна живот те земље.
„Тако је Шемјакин одржавао блиске везе са историчарима из Србије свих генерација. Са некима је био нарочито близак. Међу такве спада професор Мирослав Јовановић, али и колега Никола Поповић, због кога је Шемјакин сваког 19. децембра долазио код њега на славу. Био је веома пажљив, и то добро знају сви наши историчари који су боравили у Русији и којима је он био од помоћи и у обичним, баналним стварима“, присећа се Латинка Перовић.

Путовао је по Србији, али је успостављао и професионалне везе. Често је одлазио у Зајечар, јер је тамо било установљена задужбина Николе Пашића. Одлазио је у Нови Сад, био је врло посвећен Матици српској, затим у Подгорицу, Сарајево. Дакле, оба услова је веома успешно задовољио, додаје она.
„Пошто је у средишту његовог занимања била политичка и животна биографија Николе Пашића, ишао је његовим трагом и проучавао живот и дело не само у нашим архивима, већ и у Румунији и Бугарској. Имао је невероватан увид у те изворе. Интензивно је радио на свом докторату који је био посвећен идеологији Николе Пашића, а који је одбрањен у Русији, али је преведен и на српски. Можда управо овим Андреј Шемјакин почиње да заузима врло препознатљиво место у српској историографији“, истиче ова историчарка.

Полемике и књиге

 
Латинка Перовић подсећа да су Шемјакин и она заједно радили на књизи о вези Николе Пашића са службеним круговима у Русији током његове емиграције, што су били, како каже, и важни оријентири за Радикалну странку по Пашићевом повратку.
„Шемјакин је урадио две драгоцене књиге о руском виђењу Србије и Срба. То је изузетно важан документ, велика истраживачка ризница, и огромна је штета што то није преведено на српски“, каже историчарка, додајући да је многе ствари и сама урадила на Шемјакиново инсистирање.

Тако је било и са њеном новом књигом која ће се појавити на овогодишњем Сајму књига у Београду, за коју је Шемјакин написао опширан предговор, „последњу студију на којој је радио“:
„Та књига ће бити њему и посвећена.“
Сузана Рајић са Филозофског факултета у Београду рекла је да је одласком Андреја Шемјакина можда изгубила више од других, јер је био један од ретких саговорника за проблематику и теме којима се бави.
„У 22-годишњем бављењу овим послом нисам никада имала саговорника, који толико добро познаје изворе који се односе на последњу четвртину 19. и прву деценију 20. века. Разговори између нас двоје су били бројни, опсежни. Углавном се нисмо слагали, али морам вам рећи да је Шемјакин један од ретких људи са којим можете да не делите исто мишљење, а да плодно и дуго разговарате о научним питањима“, истакла је она, присећајући се како су их током дебате у Москви избацили из једне од институција, јер су били превише гласни, а како су они наставили сатима да полемишу током читавог тог дана.
„Нисам дочекала његову другу књигу о Николи Пашићу, а надала сам јој се, као што он није дочекао моју о Милану Обреновићу“, додала је ова историчарка.
На конференцији су учествовали и историчари Јуриј Аркадијевич Борисенок, Михаил Валеријевич Белов, Марина Јуријевна Флорова, Далибор Денда, Радомир Поповић, Алексеј Арсењев, Никола Поповић, Никита Сергејевич Гусев, Олга Анатолијевна Дубовик и многи други.
 

Десетине радова

 
Андреј Леонидович Шемјакин је рођен 1960. у Тули. Не само да је био радо виђен гост у Србији, већ је одлично говорио српски и био неприкосновени стручњак за историју наше земље и Балкана новог века, као и за руско-српске односе.
Изучавао је историју Првог светског рата и био шеф пројекта „Човек на Балкану у процесу модернизације“, у оквиру којег је до 2011. изашло шест тематских зборника. Од 1989. је радио на Институту за словенске студије РАН, а иза себе је оставио десетине књига и радова посвећених историји Србије.
Домаћа публика га зна по књигама преведеним на српски: „Идеологија Николе Пашића“, „Митрополит Михајло и Никола Пашић. Емигрантска преписка (1884–1888)“, „Смрт грофа Вронског“. Тема докторске дисертације, коју је одбранио 1998. у Институту за словенске студије у Русији, после боравка у Београду, била је „Идеологија Николе Пашиц́а. Формирање и еволуција (1868–1891)“.

Више на сајту BalkanMagazin